Родови и врсте ауторске (писане) књижевности

Уобичајен

ЛИРИКА

Лирика је један од три књижевна рода. У почетку је била везана за музику. Назив је добила према музичком инструменту лири уз чију је пратњу певана.

Особине лирске песме: субјективност (изношење личних осећања, размишљања, расположења), емоционалност (осећајност), сажетост, сликовитост, музикалност, изражајност и ритмичност.

Лирске врсте (по теми и врсти осећања):

  • љубавне песме („Очију твојих да није“ Васка Попе, „Опомена“  и „Стрепња“ Десанке Максимовић, „Љубавна песма“ Рајнера Марије Рилкеа, “ Кажи ми, кажи“ и “ Месечина“ Јована Јовановића Змаја, „Шашава песма“, „Прва љубав“, и „Плави чуперак“ Мирослава Антића, „Волео сам вас“ Александра Сергејевича Пушкина, „Градинар“ Рабиндранта Тагоре);
  • родољубиве песме ( „Домовина“ Душана Васиљева, „Моја отаџбина“ Алексе Шантића, „Наслеђе“, „Симонида“ Милана Ракића, „Отаџбина“ Ђуре Јакшића, „Србија“ Оскара Давича);
  • химне („Боже правде“, „Светосавска химна“);
  • мисаоне (рефлексивне) песме („Плава звезда“ Мирослава Антића, „Чудесни свитац“ Добрице Ерића, „Небо“ Стевана Раичковића, „Светли гробови“ Јована Јовановића Змаја);
  • дитирамб („Ала је леп овај свет“ Јована Јовановића Змаја, „Хвала сунцу, земљи, трави“ Стевана Раичковића);
  • описне (дескриптивне) песме („Зимско јутро“ Војислава Илића, „Лето на висоравни“ Стевана Раичковића, „Поље“, „Село“, „Подне“ Јована Дучића, „Бреза“ Сергеја Јесењина, „Шљива“ Милована Данојлића);
  • породичне песме ( „Кад мати меси медењаке“ и “ Кад отац бије“ Бранка В. Радичевића, „Међу својима“ Владислава Петковића Диса, „Тијо ноћи“ Јована Јовановића Змаја, „Ветар“ Ивана В. Лалића);
  • песме с елегичним осећањима („Покошена ливада“ и „Крвава бајка“ Десанке Максимовић, „Плава гробница“ Милутина Бојића, „Бисерне очи“ Симе Пандуровића, „Међу својима“ Владислава Петковића Диса);
  • социјалне песме („О класје моје“ Алексе Шантића).

Лирске песме (према облику песме)

  • песме у прози ( „Сунце“ Јована Дучића, „Светогорски дани и ноћи“ Миодрага Павловића);
  • песме писане слободним стихом („Птица“ Мирослава Антића, „Очију твојих да није“ Васка Попе);
  • песме писане везаним стихом („Подне“ Јован Дучића, „Међу својима“ Владислава Петковића Диса).

ЕПИКА

Епика је један од три књижевна рода. Реч епика води порекло од грчке речи епос која је првобитно значила реч, говор, прича, а касније еп и епопеју. Обухвата књижевна дела заснована на приповедању о неком стварном или измишљеном догађају. Може да буде написана у стиху (епска песма, еп, спев) и прози (бајка, басна, прича о животињама, легенда, предање, анегдота, шаљива прича, приповетка, новела роман).

Одлике епске књижевности: објективност (приповедач или певач непристрасно саопштава и преноси догађај, без личног тона и изражавања осећања); приповедање о догађајима и јунацима; окренутост прошлости (приповедање о ономе што је било и прошло); развијена фабула (прича) и опширност у приповедању (дужа форма).

Епске врсте у стиху:

  • еп (епопеја)
  • спев  („Горски вијенац“ Петра Петровића Његоша).

Епске врсте у прози:

  • басне („Две козе“, „Два јарца“ Доситеја Обрадовића);
  • житије („Житије Светог Симеона“ Светог Саве, „Житије Светог Саве“ Теодосија);
  • бајке („Небеска река“, „Седефна ружа“ , „Звезда у чијим грудима је нешто куцало“ Гроздане Олујић);
  • новеле („Чиновникова смрт“ Антона Павловича Чехова);
  • приповетке („Чича Јордан“ Стевана Сремца, „Прва бразда“ Милована Глишића, „Поход на мјесец“, „Чудесна справа“ Бранка Ћопића, „Прича о кмету Симану“, „Мост на Жепи“, „Деца“ Иве Андрића);
  • романи („Хајдуци“ Бранислава Нушића, „Доживљаји Тома Сојера“ Марка Твена, „Робинзон Крусо“ Данијела Дефоа, „20000 миља под морем“ Жила Верна, „Орлови рано лете“ Бранка Ћопића, „Попо Ћира и поп Спира“ Стевана Сремца, „Старац и море“ Ернеста Хемнингвеја);
  • кратке приче („Слободне школске активности“ Михајла Пантића);
  • анегдота
  • афоризам
  • цртица
  • приповест

ДРАМА

Драма је, поред лирике и епике, један од три основна књижевна рода. Класична драма обично је подељена на чинове и сцене.

Чин је део драмског текста који представља тематску и драматрушку целину. Саставни делови чина су призори (појаве) и слике (сцене). Јован Стерија  Поповић чин назива дејство, а појаву позорје. На крају сваког чина спушта се завеса. Тиме се и формално означава прекид драмске радње.

Појава (призор) означава промену позорнице унутар једног чина у драми ,значи промену места радње. Сценографија се (кулисе, намештај, сликана позадина) смењује у драми у зависности од природе драмске слике. Призор се у драми обележава бројем.

Слика (сцена) је најмања тематска јединица у развоју драмске радње. карактерише је промена лица на позорници (нпр. улазак једног и излазак другог лица).

Драмска ситуација је важан или истакнут тренутак у драмском тексту или позоришној представи. Драмска ситуација приказује однос међу ликовима у одређеном простору и времену.

На почетку драмског текста именује се драмска врста (нпр. комедија у три чина, једночинка, драма за децу) и наводе се лица која учествују у радњи, као и њихови међусобни односи важни за разумевање драмске радње. Имена драмских лица пишу се великим словима.

Делови драмског текста су дијалози, монолози и дидаскалије.

Глумци представљају фиктивне или историјске личности, опонашајући њихов говор и покрете. Ликови у драмама комуницирају међусобно (дијалог, реплика) или са самим собом (монолог).

Комад који је заснован на говору једног лица назива се монодрама. Драмски текст може бити непосредно приказан на сцени (позоришни комад) или припремљен за читање (радио-драма).

Класична драма најчешће има следећу структуру: експозиција или уводни део; заплет, у коме се износи неки конфликт или поставља неки проблем; кулминација, конфликт достиже врхунац; перипетија, нагли преокрет радње и расплет, коначно разрешавање почетног конфликта или постављеног проблема.

Драма у ужем смислу приказује живот који је стилизован у драми и представљен је  ни трагично, ни комично , већ озбиљно. приказују се теме из свакодневног живота на озбиљан начин. Ликови су обични људи. Драмска напетост се заснива на сложеном проживљавању ликова. Писан је једноставно и природно. Настала је у савремено доба.

Драмске врсте:

  • трагедија („Ромео и Јулија“ В. Шекспира);
  • комедија (комедија нарави –  “ Сумњиво лице“ Б. Нушић, комедија карактера – „Покондирена тиква“ Ј. Стерије  Поповића, комедија ситуације – „Избирачица“ Косте Трифковића);
  • драма у ужем смислу


Драмске подврсте:

  • једночинка („Аналфабета“ и “ Кирија“ Бранислава Нушића); 
  • драма за децу 
  • радио драма („Капетан Џон Пиплфокс“ Душка Радовића);
  • историјска драма( „Бој на Косову“ Љубомира Симовића);


  • мелодрама
  • фарса
  • лакрдија
  • комад с певањем
  • драма апсурда
  • водвиљ
  • кабаре...

КЊИЖЕВНО-НАУЧНЕ ВРСТЕ

  • биографија (“ Житије ајдук Вељка Петровића “ Вука Караџића);
  • аутобиографија („Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића);
  • дневник (Дневник Ане Франк);
  • путопис („Писма из Италије“ Љубомира Ненадовића);
  • мемоари ( Мемоари Проте Матеје Ненадовића).

ЛИРСКО-ЕПСКА ПОЕЗИЈА

  • поема(„Ђачки растанак“ Бранка Радичевића, „Ламент над Београдом“ Милоша Црњанског);
  • балада
  • романса

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s