Category Archives: Занимљивости

Славни коњи

Standard
Прича се да је славни Гете, читајући наше народне песме, очаран, рекао да су сви светски коњи обична ждребад у односу на Шарца Марка Краљевића. На срећу наше усмене повести, десетерцима колективног памћења галопирају и други славни коњи. Ово је кратко подсећање на њихову заслугу у непорецивим јунаштвима наших (народних) херојаткад је века, са све ратовањима и друмовањима, мало се тога важног десило а да се није чуо топот коња или видела грива расплетена галопима ветра. Прво је окрилатио хеленски Пегаз, једини митолошки коњ с крилима, за њим је – све тамо до обала далеког Инда – громовито хитао Букефал Александра Великог, улицама старог Рима гиздаво је забацивао главу новоименовани сенатор Инцитатус, парип императора Калигуле који је славу стекао на тркалиштима (отуда Брзоноги) а у доколици се башкарио у коњушници од мермера.
На крају овог низа, ногу пред ногу, од једне до друге ветрењаче, клипсала је Росинанта са својим (витезом) Дон Кихотом. Мигел Сервантес је свом литерарном јунаку доделио и одговарајућег коња. Какав јунак, такав и ат. Тачно тако учинио је и наш народни певач, према јахачу и јахани. Савршено јединство на шест ногу. Гласом и (гусларским) струнама описујући догађаје које није имао ко заозбиљно да прибележи и остави писани траг, певач је својим (и историјским?) јунацима подјахивао и коње сличних особина. Ово је прича – легенда о најпознатијим коњима који су протутњали нашом, углавном, историјом. Поређани су хронолошки, према времену у коме су њихови јахачи војевали.

Јабучило војводе Момчила

Делиле су их десетине векова, толико је од старогрчког Пегаза требало да нашем Јабучилу нарасту крила. Коњ војводе Момчила, историјске личности из доба краља Стефана Дечанског (око 1276–1331) и његовог сина цара Душана (око 1308–1355), једини је – уз крајње мушичавог Шарца – од све ергеле опеваних атова код нас могао да се вине небу под облаке. „Момчил’ има коња Јабучила / Јабучила коња крилатога / Куд гођ оће, прелећети може…”

С обзиром на то да су прилично магловити историјски подаци о војводи Момчилу, неки га везују за источну Србију, певач је причу узео у своје руке и у гласовитој песми „Женидба краља Вукашина” сместио га у дворац Пирлитор на Дурмитору. Зна се, пак, да је једно време Пирлитор био дворац краља Вукашина Мрњавчевића (погинуо на Марици 1371). Легенда вели да је управо на ливади поред једног од мноштва дурмиторских језера зачет Јабучило. Наиме, ту су пасле Момчилове кобиле и сваке ноћи је из воде излетао крилати коњ и опасивао их. Није желео потомке, па је после уживања сваку кобилу копитом ударао у трбух и тако је онемогућавао да се ождреби.
Шта да ради војвода Момчило? Да би на време приспео тамо куд га је јунаштво звало, морао је да има крилатог коња, а никако да му га подари нека од мноштва његових кобила. И досетио се, па се једне ноћи пуног месеца с дворјанима сакрио поред језера. Чим је крилати коњ оплодио једну од кобила, поплашили су га ударајући у бубњеве и таламбасе. После годину дана на свет је, клецавих ногу, ступио бели крилати Јабучило. На свој начин окрилатио је и војвода. „Да је коме погледати било / Како сјече војвода Момчило / Како крчи друма низ планину / Више тлачи коњиц Јабучило / нег што Момчил бритком сабљом сјече…” На такве крилате јунаке кренуо је Вукашин Мрњавчевић, лукаво. Дојавио је војводиној жени Видосави, коју је хтео за себе, да коњу спали крила и учини друга непочинства не би ли обуздала храброст и вештину свог јунака.
Тако је и било. У жару битке, кад је Момчило остао готово сам, окружен мноштвом непријатеља и потерао Јабучила да полети, коњ му је, каже песник, сузних очију, њиштећи, рекао шта се десило. Војвода се пешице пробио до Пирлитора, али су га ту дочекала затворена врата…
Јунак је страдао под зидинама, али „куја Видосава” није стигла до наручја краља Вукашина који је за жену узео Јевросиму, сестру војводе Момчила и мајку Марка Краљевића. Једна од легенди вели да је Јабучило остао на месту где га је господар оставио и да стрпљиво чека да му поново нарасту крила.

Ђогин Бановић Страхиње

Ако је веровати народном певачу, а он је (не)проверене приче умео вешто да гнезди у своје стихове, коњ Бановић Страхиње, зета моћног Југ-Богдана, био је и леп и паметан. Према парипу и онај на парипу. Ђогин је, тако га именује песма, свом господару често спасавао и главу и бркове: „Узмахује и снагом и главом / те у седло баца господара…/ Соко Ђого паде на кољена / изнад њега копље прелећело…” И непријатељ се дивио обома: „Твоме Ђогу и твоме јунаштву / свуд су броди ђе год дођеш води…”

Преплетаји маште и легенди кажу да је Ђогин потекао из царске штале и да је био посебан, венчани, дар који је Бановић Страхиња добио од свог таста Југ-Богдана. Одгајан је у Бањској на Косову, где је живео и његов господар и где је, по свим правилима која су тада владала, трениран и за двобоје. Досад нико није порекао да је Бановић Страхиња, како кажу трагови народног памћења, био најуспешнији дуелиста свог времена о чему, на свој начин, сведочи и борба против Влах Алије у песми „Бановић Страхиња”, кад је за противника имао и сопствену жену, кћи Југ-Богдана. И поново је Ђогин доказао да је дорастао јунаштву свог јахача: „Има коња Ђога од мегдана / што га данас у Србина нема / у Србина, нити у Турчина…”
Из овог епског двобоја Бановић Страхиња изишао је као двоструки победник, савладао је противника али се касније успротивио и захтеву Југовића да због издаје погубе своју кћи и сестру. Ђогин их је обоје на леђима однео до двора у Бањској.
Господар, Ђогинов сапутник и сапатник, страдао је у бици на Косову, 1389. године. Легенда додаје да је Бановић Страхиња тешко рањен и да га је коњ галопом изнео с бојишта и похитао према Бањској. Три дана се, углавном касом, пробијао стазама и богазама према дому свог јахача и у једном тренутку је, инстинктом или чиме већ, осетио да је човек умро. Пажљиво, кораком, пазећи да тело остане у седлу, стигао је куд је наумио. После господареве сахране је, ако је веровати једном од мноштва предања, откасао на Голеч планину где су га виђали како у зору, на размеђи ноћи и дана, галопира Газиместаном.

Ждралин Милоша Обилића

Историја му није сачувала име, али ко мари за њу. Народни певач је одлучио да се, у спомен на Косовску битку, сам побрине о тим и сличним ситницама. Тако је „рођен” Милош Обилић, јунак натприродне снаге, од мајке виле и оца змаја, кога су дојили кобиљим млеком, те отуд понегде и Кобилић.

Извесно је да је у бици на Косову, 28. јуна 1389, страдао султан Мурат  I, о чему написмено сведоче и турски извори, и да га је „ прерушен, на превару убио један неверник”. Дуго се веровало да је српски витез, правећи се да се предаје моћном владару, лако стигао до султановог чадора и ту га распорио „од учкура до бијела грла”. Тако се (и) певало.   Онда се до наших времена докотрљала нешто другачија повест, вероватно из зобнице оних који верују (с правом!?) да је коњ најпаметнија и најлепша домаћа животиња, по много чему најближа човеку.
Та прича нас охрабрује да верујемо да се Милош Обилић није на превару докопао султановог трбуха. Нипошто, то су измислили Турци не би ли заташкали срамоту коју су, дозволивши да им страда врховни заповедник, тог Видовдана доживели „на равном Косову”. Истина је да се Милош на свом високом, снажном и паметном коњу Ждралину, праћен шачицом највернијих оклопљених витезова, борбом пробио да самог центра непријатељске војске и одјахао у легенду. Нема шта, лепо звучи. Посебно ако знамо какав је био тај коњ вилинског имена.
А Ждралин је био коњ над коњима, са само једном маном – није могао да лети. Зато је снагом и висином надмашивао све своје рођаке међу копитарима. Јахач му је био сав у (пре)тешком оклопу а, пошто је бринуо и о свом ратном садругу, и њега је наградио посебним панциром. Рекло би се да су, такви, били пр(а)ви тенк на искрају 14. века. Зато је Милош, каже иста прича, ретко излазио на двобоје у време кад су се многи неспоразуми међу витезовима решавали једино тако, јер нико није смео да им се супротстави. Још по нечему се Ждралин разликује од осталих српских (митолошких) коња – једино је он страдао у боју.

Дамјанов Зеленко

Врисак коња једног од деветорице браће Југовића страдалих на Косову као да се чује и данас. Он је „ономатопеја наше туге, незацељена рана, сећање на несрећу, наше свето звоно”. У дирљивој песми „Смрт мајке Југовића” певач величину бола за косовским страдалницима преноси и на животиње, пре свега на коње јунака који су се из боја вратили празних седала. Кад мајка пострадалих синова пита снаху:   „Што нам вришти Дамјанов зеленко?”, уцвељена жена јој одговара: „Пак он жали свога господара / Што га није не себи донио…”


Потоња народна приповедања тврде да је Дамјанов Зеленко одгајен у царској коњушници, оној сачуваној од Душановог доба, негде између две Мораве. У време кнеза Лазара сувласник велике ергеле био је његов таст Југ-Богдан и разумљиво је што су Југовићи јахали најбоље атове у држави. Учествујући у мноштву витешких игара и двобоја Дамјан Југовић променио је ко зна колико коња, Зеленко му је био последњи и, кажу, најбољи. С њим је победио у неколико озбиљних дуела и с њим одјахао у легенду.
Прича још вели да је Дамјанов Зеленко био коњ с душом човека, да је чак разумевао људски говор и да му се једном, кад је господар случајно поражен у неком двобоју, у оку зацаклила суза. Извесно је, по легенди дотрајалој до наших дана, да је Зеленко годину дана њиштао (вриштао) жалећи Дамјана. Онда је нестао, да би се три године после Косовског боја, уочи самог Видовдана, његово њиштање (плач) чуло у Гочу изнад Крушевца.

Шарац Краљевића Марка

Ако су се игде поистоветили човек и коњ, онда је то, ван сваке сумње, у певанији о Марку Краљевићу (око 1335–1395) и његовом Шарцу:  „Пола пије, пола Шарцу даје…” Формални српски краљ од 1371. до смрти, син Вукашина Мрњавчевића, практично је владао само малим простором у западној Македонији, с центром у Прилепу. Зато је једини од српских средњовековних јунака (он и с маном и са страхом) коме је припао цео циклус наших епских песама, увек с неизбежним Шарцем.


Какав је то само био парип. „Из копита жива ватра сева / из ноздрва модар пламен лиже.” Све што је људско, пардон Марково, није му било страно. Ни пиће, ни јело, ни јогунастост, ни одважност, али ни лукавство и страх. У понечему као да није био с овога света. Слично Јабучилу војводе Момчила, имао је крила али невидљива, није се њима кочоперно поигравао, само кад устреба („Брзо Шарац достигао вилу”), а био је и видовит – њиском, рзањем или ударањем копитом о тло упозоравао је господара на опасност. Заједно су учествовали у четрнаест битака и у сто седам двобоја. (Ко ли је само успео да их тако детаљно поброји?)
По народу – гуслару Марко га је купио од неког кириџије иако је био губаво, шарено и наизглед никакво ждребе. Ал на провери, како је то краљевић умео да чини кад је бирао коње (ухвати животињу за реп и заврти је око себе, такве је снаге био), ждребе се није помакло с места. И тако су обоје ушли у нашу певану историју. „Док је Сунца и док је Мјесеца / Срби ће помињати Марка и Шарца…”
Мноштво је предања о њиховом земаљском крају. Понајлепша каже да су обојица живи, да Марко спава у једној пећини и чека позив свог народа да му притекне у помоћ, док Шарац стоји испред уснулог господара и полако грицка маховину, да не буде гладан кад устреба.

Кушља Хајдук-Вељка

Од средњег века до почетка 19. столећа у географију нашег памћења није докасао ниједан коњ. Такво је, ваљда, време било. Коњи из песме траже одговарајуће јунаке за своја леђа… И онда је угалопирао Кушља, коњ гласовитог јунака Првог српског устанка Вељка Петровића, Хајдук-Вељка (око 1780–1813). Што песник, што писани трагови, тек, прича о овом својеглавом двојцу је (историјски) прилично утемељена.
У једном ноћном нападу на Турке у селу Подгорцу у Тимочкој Крајини устаници су заробили и Алибега, заједно с коњем, крупним трогоцем сивомрке боје. Прича каже да је заробљеник поверио Хајдук-Вељку да је четвороногог лепотана добио на дар од видинског паше Османа Оглуга. Коњ је завршио у хајдуковој штали и добио име Кушља, по надимку злосрећног Алибега.

Небројено двобоја добили су Вељко и Кушља, коњ који је знао да у трку мења правац, да клекне или се укопа у месту кад устреба. Били су нераздвојни од 1807. до 1813. године, до Хајдукове смрти у одбрани Неготина. И једино тада нису били заједно. Вељко је први пут изишао из утврђења пешице, хтео је да охрабри своје борце укопане у оближњем шанцу. Метак га је стигао на пола пута.
Даља судбина није мазила гласовитог коња гласовитог јунака. Опет се нашао у турским редовима и годинама нико ништа није знао о њему. Прича вели да га је тада угледала Чучук-Стана, жена Хајдук-Вељка. Био је стар, мршав, слеп на једно око и вукао је некакве таљиге. Жена је човеку дала десет дуката да га више не преже у кола и да га пази до смрти. Изгледа да није било тако, јер га је овај будзашто продао другом и ту се губи сваки траг најславнијем српском коњу после Косова.

Стрина Јована Курсуле

Повест каже да није пристајао ни под чију команду, а сам није волео ником да командује. Једино свом последњем коњу, бедевији коју је – ко зна због чега или кога – звао Стрина, а добио је на дар од Карађорђа. Један од најгласовитијих хероја Првог српског устанка био је Јован Петровић (1768–1813). Од Турака прозван Курсула (мегданџија), много пута је, управо у сукобу један на један, спасавао част српске храбрости и вештине. Наиме, био је обичај да пред битку, као својеврстан морални подстицај, испред једне од супротстављених војски изиђе највештији и најхрабрији међу њима и на двобој изазове противника.


Част српског оружја, зависно од места сукоба, у тим двобојима успешно су бранили Хајдук Вељко, војвода Стојан Чупић, Лазар Мутап, Цинцар Јанко Поповић, Мијаило Глувац… Међутим, по многим уверљивим документима, Јован Петровић Курсула понајвише је заслуживао стечени надимак. Многи двобоји су ушли и у народну песму, посебно начин на који се Курсула борио. Чим би узјахао, мирно би запалио чибук (својеврсну лулу) и стрпљиво очекивао напад турског колеге. Онда је вадио кубуру и, пре него што би повукао ороз, испустио дуго задржавани дим, као да је оружје заказало, „слагало”. Противник би с осмехом јурнуо, али би га – по правилу – дочекивало смртоносно тане.
Међу многим мегданима посебно се истиче онај на Варваринском пољу 20. септембра 1810. Турчин је изазвао самог Карађорђа коме (савезнички) руски пуковник Орурко није дозволио да се излаже опасности. Ни Хајдук-Вељку, рањеном у леву шаку, нису дозволили да изађе на двобој, али је зато био ту, готово увек ћутљив и повучен, Јован Курсула на бедевији Стрини. По једном од предања дојахалог до наших дана, кобила је била важан чинилац у том мегдану: знала је кад да нагло скрене, кад да стане и, чак, поклекне спасавајући господареву главу од непријатељеве сабље.
Курсула је умро десетак дана након седамнаест рана које је зарадио у делиградском шанцу, 29. августа 1813. године. О судбини коња зеленог попут пролећне траве не зна се ништа.



***

Поодавно више нема коња због којих би наш народни певач проџарао своје суво грло. Можда и због тога што нема претеране навале одговарајућих јахача.

Аутор:

Петар Милатовић

Илустровао:

Добросав Боб Живковић

број:

Текст преузет из Политикиног забавника  http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/kopitom-u