Category Archives: Лепе речи

Ја знам најбоље

Standard

Чистећи разбацану гомилу штампаног материјала ( пред нову школску годину) испаде ми један добар чланак нишког новинара Мирослава Ђосића који желим да поделим са вама:

Многи људи на југу – и не само на југу- из сасвим непознатих разлога, дакле из чиста мира, придају себи ексклузивну, посебну вредност. Нема силе каја ће таквим људима донети бар мало умереније мисли о сопственом значају.

Не постоје школе и колеџи које ће они поштовати, нема предлога који ће прихватити, не постоји ауторитет кога ће слушати.

Пронађен је фантастични механизам за фалсификовање живота и каријере: дрско истицање сопственог значаја и знања. А нема ни значаја ни знања.

Готово ником се више не може дати савет, ма колико био стручан и користан. Тај коме се обраћате каже:

– Знам.

Готово, одјава, довиђења, видимо се.

Нема никакве разлике између шлосера и инжењера. Шлосер каже:

– Ма какав инжењер.

Нема никакве разлике између искусног уредника и новинара почетника. Још нисте почели да говорите, а почетник каже:

– Знам.

Можете се трудити колико год хоћете, крајњи исход је познат: човек кога саветујете остаје убеђен да причате глупости. највише што може да учини за вас  то је да вам то не каже у лице.

Писци чије књиге остају у магацинима уверени су да је против њих организована завера и да се Нобелова награда добија преко везе. Да није тако, њихова генијалност би била призната. Једино што се подлеже сумњи то је генијалност.

Ствара се лоби чији је славни задатак омаловажавање и непоштовање других. Чланови тог лобија обележавају датум кад им је дете први пут опсовало учитељицу. Доле ауторитети.

Ретки људи који, упркос лобију, објективно постигну неки успех, могу бити сигурни да је успех намештен. Тако ће саопштити лоби и то ће бити општеприхваћено.

Ниједан певач неће рећи да је на Фестивалу победила најбоља песма, него ће рећи да његова није због мутних радњи.

Паметним људима све више постаје непријатно.

Козметичарке боље знају правопис од лингвиста.

Лоше време за стручњака; лоби не трпи знање.

То нема никакве везе са политиком и распоредом снага у друштву: реч је о биологији: као неки вирус, гори од антракса. Помешао сам вирусе и бактерије; човек нема појма, а изиграва новинара.

И тако се, драги господине, више не зна шта је боље а шта горе; шта је знање а шта је незнање; шта је универзитет а шта је курс.

Ја знам најбоље.

Мирослав Ћосић

Љубав је…

Standard

Недавно сам брисала прашину, сређивала књиге у својој библиотеци и тако дошла до једне, одавно отваране и читане  – Пророк, Пророков врт Халила Џубрана. Ово су речи које су на мене некад давно оставиле велики утисак.

О браку  

Родисмо се заједно и увек ћемо бити заједно.

Бићемо заједно и онда кад бела крила смрти разметну наше дане.

Да, бићемо заједно чак и у тихом Божијем памћењу.

Али, нека буде простора у нашем заједништву.

Нека небески ветрови плешу међу нама.

Љубимо једно друго, али не правимо споне од љубави:

Нека радије буде узбуркано море међу обалама наших душа.

Левајмо чашу једно другоме, али не пијмо из исте чаше.

Дајмо једно другоме од свог хлеба, али не једимо од исте кришке.

Певајмо и плешимо заједно и радујмо се, али нека свако од нас узмогне бити и само,

Као што су жице на лутњи саме, премда одзвањају истом музиком.

Подајмо своја срца, али не једно другом у посед.

Јер само рука Живота може обухватити наша срца.

И стојмо заједно, али не преблизу;

Јер стубови храмски стоје одвојено,

А храст и чемпрес не расту у сени једно другоме.